Данас су ученици VII – 4 на часу српског језика одржали тематски час посвећен Јовану Стерији Поповићу и обележили Светски дан позоришта уз сарадњу са наставницом Маријаном Костић.
Светски дан позоришта обележава се 27. марта широм света.
Светски Дан позоришта се обележава на иницијативу Међународног позоришног института од јуна 1961. године. На тај дан позоришта широм света организују разне манифестације. Најважнија међу њима је традиционална порука коју увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи и чита на више од 20 језика. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962. године, прошле године написо је енглески писац, редитељ и саоснивач позоришта Théâtre de Complicité у Лондону, Сајмон Макбарни. Овогодишњу поруку поводом Светског дана позоришта, која ће се читати у свим позоришним салама у свету, написао је Карлос Селдран, режисер, драмски писац и позоришни педагог са Кубе. Она гласи:
„Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.
Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами“.
Ученици су говорили о почецима српског позоришта, оснивачу Јовану Стерији Поповићу, животу и начину облачења, отменошћу у 19. веку у Србији, позоришном животу у Стеријино време итд.
Потом су ученици извели одломак из комедије ,,Покондирена тиква“ Јована Стерије Поповића.